Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snage, gladni i žedni…. Odjednom ugledaše usred pustinje džamiju.
Kaže Marko:
– Haj’mo tražiti šta jesti i piti, ne mogu više, umrećemo.
Mario odgovara:
– Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko:
– Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i žeđi.
Mario:
– Kako hoćeš. Uglavnom, ja sam od sada Muhamed….!
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi jedan čovek.
– Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo i gladni.
Ovaj ih pogleda i zovnu nekog svog Ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu :
– Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan..
izvor:kutakNet.com
Nema komentara:
Objavi komentar