Juče me zaprosio najbolji drug. Znamo se još od srednje škole, čak smo isti i fakultet završili, skoro 10 godina smo nerazdvojni, ali nikada ništa među nama nije bilo. Sve te godine sam ga smatrala iskrenim i najboljim prijateljem, toliko smo bili bliski da sam ga smatrala i prijateljem i prijateljicom, čak sam se pred njim bez ikakavog srama i presvlačila, znači više puta sam bila potpuno naga. Prošli smo zajedno sve njegove veze, početke i raskide, sve moje veze takođe početke i raskide, smrt mog oca, preživeli smo skoro sve zajedno. I juče je u centru grada, špica, stotine ljudi oko nas, bez ikakve najave, iskazivanja ljubavi, bilo čega kleknuo je na koljena i sasvim ležerno ponudio mi prsten uz riječi “I onako ćemo ceo život biti uvek tu jedno za drugo, zašto ne bi to pod istim krovom? Želiš li da mi budeš ljubav do kraja života?”
Ostala sam skamenjena, u šoku jer to ni u najluđim snovima nisam zamišljala, jednostavno nikada ga nisam gledala tim očima kojim je on izgleda gledao mena. Nisam znala šta da radim i tada sam mu okrenula leđa, nekako instiktivno odregovala i bez riječi otišla od njega. Cijelu noć evo nisam spavala, razmišljam, al jednostavno to je bio šok za mene i nisam znala šta da kažem, šta da uradim. Stvarno ga nikada nisam gledala kao nekoga s kim bih imala djecu, dijelila krevat, radila ONE stvari… Nisam mu nikada ni dala povoda da pomisli da bi naše prijateljstvo moglo preći u ljubavnu vezu. Dobar je on u duši, nema boljeg, ali nikada prema njemu nisam osjetila to nešto, jednostavno niži je od mene skoro 10 cm i ne idemo jedno s drugim kao par nikako. Nakon ovoga juče malo sam i ljuta na njega, bolje reći razočarana, jer shvatam da njegovo prijateljstvo nije bilo iskreno, a i ovo sa prošenjem mogao je nasamo, ovako sam ja ispala crna ovca u gradu i sada će svi mene blatiti kako sam loša osoba jer sam ga ispalila.
izvor:ispovijesti.ba
Nema komentara:
Objavi komentar