Prije tačno godinu dana moj muž je doživio saobraćajuku. Taj dan nikada zaboraviti neću. Jesenje jutro, kišovito pijemo jutarnju kafu, uživamo sretni, beba u stomaku… Negdje oko podne ga zovu da hitno treba doći u preduzeće da nešto potpiše. Oblači se i meni kaže da ga čekam spremna da idemo na romantični ručak, BRZO ĆE DA SE VRATI. Cijeli dan ga spremna čekam, sati prolaze, ne zove niti se javlja na moje pozive. VEĆ SaM MNoGO LJUTA NA NJEGA. U 20:13 sati zvoni telefon, MOJA SVEKRVA, uplakanog glasa govori da je DEJAN imao saobraćajku, u bolnici je u kritičnom stanju. Zovem taksi, stižem u bolnicu kod njega, a on onako teškim promuklim glasom kaže,
“LJubavi, vol…” zadnjih 9 slova koje je izgovorio i više ga nema među nama na ovome svijetu. Od tada nema ni mene, psihički, da nema bebe koja se rodila prije 5 jeseci, ne bi bila ni fizički.
Nema komentara:
Objavi komentar